У месту Рудно налазе се и две мање старе цркве: сеоска црква Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, из 9. века, на 1,5 км од домаћинства Шеклер, у наставку пута од брвнара кроз шуму, као и сеоска црква Свете Тројице, са звоником, удаљена 800 метара од етно-ресторана "Бели багрем", усред прелепог пејсажа рудњанских висоравни.

У подножју Голије и близини града Рашке, смештен је манастир Градац, подигнут крајем 13. века. Задужбина је Свете краљице Јелене Анжујске (у монаштву Јелисавете), мајке српских светих краљева – Милутина и Драгутина, супруге српског краља Уроша Првог, једне од најутицајнијих и најугледнијих личности свога доба. У оквиру манастирског здања постоје две цркве: велика је посвећена Благовестима Пресвете Богородице, а мања Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. Велика црква, изузетне лепоте, грађена је по узору на Студеницу. Сачуван је врло мали део живописа, који по стилу показује сличност са сопоћанским, а по распореду сцена са студеничким живописом. Поред нетрулежних моштију Св. Јелисавете, које су некада чуване овде, манастир је познат и по особеном и креативном сестринству, које се бави иконописом, ткањем, везом, разним видовима уметности и графичког дизајна, веронауком за децу...

На 15 км од Рудна и 40 км од Рашке, налази се манастир Студеница, подигнут око 1190. године, недалеко од живописне Ибарске клисуре. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Његов ктитор био је Велики жупан Стефан Немања, родоначелник српске државности и, заједно са својим најмлађим сином, Светим Савом, родоначелник српске духовности. Стефан Немања градио је Студеницу од 1183. до 1196. године, када се и замонашио, добио име Симеон и поживео у свом манастиру две године, као његов први игуман. Св. Сава је, док је и сам живео у Студеници, основао прву праву српску болницу, која је радила од 1207. до 1216. године. Почетак српске писане речи и књижевности везан је управо за овај манастир, кроз рад Св. Саве и Св. Симеона. Најважнија здања данашњег манастирског комплекса су: Богородичина црква, Краљева црква, црква Светог Николе, припрата краља Радослава, ризница, трпезарија Светог Саве, западна кула, зидине манастира, стари и нови конаци. Сачуван је изворни живопис, још из времена Светога Саве, а главни студенички сликар био је један од најбољих свога времена. Студеничка царска лавра је имала значајну улогу у многим преломним историјским тренуцима нашег народа и Цркве. Уврштена је, 1986. године, у Светску културну баштину УНЕСКО-а. У Студеници су похрањене мошти трију светитеља: Св. Симеона Мироточивог (Стефана Немање), Св. Анастасије (његове супруге и мајке Св. Саве) и Св. Симона монаха (Св. краља Стефана Првовенчаног, брата Св. Саве).

Налази се уз један од обронака планине Голије, на заравни изнад леве обале реке Студенице, у близини села Придворица, 26 км југоисточно од Ивањице. Подигнут је уз важан средњевекови пут, који је спајао ибарску са моравичком котлином. Посвећен је Преображењу Господњем. Време његовог грађења остало је непознато, а по извесним изворима могло је бити крајем 13. века. Кроз историју, манастир је више пута страдао, а живопис је сасвим изгубљен. Упркос томе, његове архитектонске одлике сврставају га у најлепше примере српске средњевековне архитектуре. Сам назив манастира говори о томе да је у близини било седиште, двор неког властелина. По предању, добио је име по једном од угледних великодостојника са двора Великог жупана Стефана Немање. Манастир Придворица са околином ушао је у састав Резервата биосфере.

​

Црква је посвећена Светом апостолу Павлу, а претпоставља се да је подигнута између 9. и 10. века. Црква је запустела и урушавана кроз векове, а највише је угрожена када је пробијен тунел за пругу, испод саме цркве, за време комунистичке власти. После много векова, први пут је овде служена Литургија 2004. године. О Старој Павлици брину сестре новопавличког манастира, под управом манастира Градац.

Ђурђеви Ступови у Старом Расу, један од најстаријих манастира средњовековне Србије, који је подигао Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо Великог Жупана (у осмој деценији 12. века), и данас, после рушења, својом силуетом доминира над долинама Рашке и Дежеве, у некадашњем престоном подручју средњовековне Србије.

Манастир Сопоћани, посвећен Светој Тројици, подигао је српски краљ Стефан Урош И (1243-1276) недалеко од извора реке Рашке, на 17 километара од Новог Пазара. Задужбина трећег сина краља Стефана Првовенчаног својом величином и лепотом надмашује све до тада изграђене српске цркве.

Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је ово један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на листу светске баштине УНЕСЦО.